• Alkohol, još jedan krug
• Bajke, volim da plačem
• Cenzura, ne volim cenzurisanje
• Dijeta, koliko još?
• Energija, radimo sa punom energijom
• Frustracija, imamo je svi
• Gmail, dostupnost ili nedostupnost
• Haos u glavi
• Intuicija, slušam intuiciju
• Janoš, moj brat
• Koncepcija, teško je izmisliti pravu koncepciju
• Ljubav, najbitnija stvar u životu, nekoga voleti i biti voljen
• Muškarci. Bez komentara
• Nikad. Nikad ne reci nikad
• Ovacija, „retkost“
• Pozorište, prava ljubav
• Racio, mozganje
• Seks
• Tragati
• Vernost
• Žene, teško je raditi sa njima

Postali smo "vrli novi svet"

Retki su ljudi koji imaju hrabrosti da podvuku crtu, da rezimiraju godinu, mesec ili bar dan... Da realno izvagaju ono što rade, da priznaju da to ne teži toliko koliko bi voleli, da prelome, okrenu list i nađu neki drugi smisao postojanja... Život katkad ume da nagradi takve: novom šansom ili bar novom dozom hrabrosti a nje je potrebno da bi se krenulo iz početka...
Zoltan Puškaš, glumac Novosadskog pozorišta/Ujvideki szinhaz, podvlačio je često crte otkako je diplomirao na Akademije umetnosti u Novom Sadu. Tek nedavno je odlučio da glumac u njemu ustupi mesto reditelju... Tako je nakon uloga u svom matičnom pozorištu ("Kosa", "Čikago", "Via Italia", "Pac"... i aktuelnim predstavama "Čičkovac" i "Istorija komunizma za umobolne") te vrlo uspešnih rediteljskih izleta u međuvremenu ("Ben Akiba Night Club", "Šta je bilo sa ženom", "Negde u Evropi", "Knjiga o džungli") nedavno u Subotici zaplesao Mrožekov "Tango" a pod krovom Deže Kostolanji pozorišta. Upravo taj dražesni preokret u Puškaševom životu bio je povod za susret s njim:

Zašto si digao ruke od sebe kao glumca?
Nisam to preko noći odlučio. Dugo sam razmišljao jer sam i dugo bio nezadovoljan sobom. Intuicija je tu takođe odigrala svoju ulogu. Zapravo, oduvek sam bio nezadovoljan onim što bih uradio kao glumac. Mislio sam da to nije dovoljno dobro i bio jako nesrećan zbog toga.

Koliko je sati na tvom glumačkom a koliko na rediteljskom satu?
Na glumačkom - poslepodne a na rediteljskom - jutro... Inače, najbolje funkcionišem od sedam uveče do dva ujutro!

Šta ćeš sa iskustvom glumca izbegavati kao reditelj?
Za rad je potrebno da ekipa bude radosna i opuštena a onda dolaze iskrenost, zajedništvo, kvalitetan rad, zezanje. To mi je nedostajalo kod nekih reditelja i to što kao glumac nisam mogao nešto da isprobam, već sam morao da uradim onako kako su oni zahtevali.

Kako se reditelj mora spremiti za prvu probu a kako za sve naredne?
Mora doći siguran u sebe - a to mu daje znanje o onome što radi - jer samo tako ekipu može ubediti u to što hoće. U nastavku proba ne sme da bude nestabilan na istu temu.

Šta nije dozvoljeno u pozorištu?
Neiskrenost. Ako lažeš, to se vidi na sceni. Nije dozvoljeno ni kopiranje, ni pozajmljivanje. Ako radiš, moraš znati zašto to radiš, moraš imati sve odgovore a prethodno postaviti što više pitanja.
Predstave nema ako nemaš cilj. Moraš znati zašto postavljaš neki tekst, moraš tim tekstom reći nešto o svetu u kojem živiš. Reditelji često imaju koncepciju ali ne i ideju.

Ko ti je uzor?
Što se mjuzika tiče, sve sam naučio od Viktora Nađa, a od svih ostalih reditelja ponešto: od Kinge Mezei asocijacije, simbole i pokret a dosta sam naučio i od Tamaša Fodora.

Na šta te podsećaju reditelji?
Imam utisak da im uzimam posao i ne osećam se dobro zbog toga. Ima puno ljudi koji su završili režiju a ne rade. Negde sam jako srećan što je meni ukazana šansa a istovremeno se osećam glupo.

U čemu je razlika u radu sa decom u odnosu na rad s odraslima?
Klinci rade sve što im kažeš ali to rade tako iskreno kako mi odrasli samo ponekad znamo.

Koliko minuta dnevno možeš da izdržiš da ne misliš o pozorištu?
Ima i takvih trenutaka. Ne znam, možda sat vremena - kad se nateram...

Kako vidiš pokušaje minimalizovanja novosadskog kulturnog konteksta u odnosu na subotički kada je mađarska kultura u Vojvodini u pitanju?
Novi Sad je centar Vojvodine. Bio sam u Subotici i radio tamo ali...

U kulturnim krugovima govorka se o ideji premeštanja
Mađarskog odseka AU, Novosadskog pozorišta, mađarske redakcije Radio Novog Sada te Mađarskog odseka Filozofskog fakulteta, iz Novog Sada u Suboticu?
Ne daj bože!

O kom tekstu maštaš kao reditelj?
Trenutno: "Isus Hrist superstar" i "Iza kulisa"

Koga pisca voliš?
Čehova. Volim njegove tišine u tekstu.

Ko je najbolji mađarski glumac u Vojvodini?
Aron Balaž.

Šta je, sem pozorišta, tvoj svet?
Filmovi, muzika, odlasci u Sentu, tamo imam prijatelje koji - hvala bogu - nisu iz sveta pozorišta. Oni su fenomenalni i još su nenormalniji od mene.

Čemu se raduješ a šta te rastužuje?
U pozorištu me raduju trenuci u kojima se desi zajednički rad, u kojima glumac svojom igrom dokuči ono što sam hteo. Raduju me i trenuci kad predstavu osete i publika i kritika. Rastužuje me sve suprotno tome a posebno kad u glumcu nemam saradnika. Privatno: raduje me dobra žurka a rastužuje loša:)

Jesi li beskompromisna osoba?
Ne. Život je kompromis. Svugde ih praviš, i u poslu i u životu. Ja samo nisam od onih osoba koje odmah prave kompromis.

Voliš li sebe?
Ponekad. Ponekad ne. Sad trenutno mrzim sebe, jer sam se udebljao i ružan sam sam sebi, ali šta ću kad volim da jedem i pijem.

Koliko poznaješ sebe? Stižeš li da upoznaš druge?
Čini mi se da dosta znam sebe a i za druge imam živaca ali često nemam vremena.

Ima li licemerja više u pozorištu nego u drugim sferama života?
Ne verujem. Ljudi su svugde ljudi. I u pozorištu, i u bolnici, i u prodavnici...

O čemu sanjaš?
Samo da to što radim bude dobro. Privatno: da budem ispunjen i zaljubljen. U bukvalnom smislu, šta sanjam zavisi do toga kakav legnem: trezan ili pijan:)

Jesi li sujeveran?
O da! Crna mačka... Ili kad krenem iz kuće, pa nešto zaboravim i moram da se vratim - to sam naučio od Gabora Nađpala - uđeš, sedneš, izbrojiš do devet i onda je sve ok, možeš ponovo da kreneš:)

Koji je tvoj najveći porok?
Muzika, viski s kolom i seks.

U kojem se piću krije istina: dugom ili kratkom?
Dugom:)

Šta bi voleo da ispraviš na sebi?
Da mogu biti samo malo mirniji. Uvek mi je neka frka.

Koje te osobine preporučuju za prijatelja?
Umem da čuvam tajnu, umem da slušam kad je neko u depresiji.

Šta je čovekova tragedija?
Nas ovde - što ne putujemo. Živimo kao robovi. Ja sam Senćanin i super mi je u Novom Sadu ali sam nesrećan što ne mogu da putujem.

Zašto je dobro biti Vojvođanin?
Vojvođani su kulturni i mirni. I zato je dobro biti deo takve sredine.

Daje li identitet jednom čoveku njegovo poreklo ili ga on sam kreira svojim radom?
Sam kuješ svoj identitet.

Na šta te podseća Senta?
Na ljude koji su nam pomogli da ostvarimo svoje snove. Kinga Mezei, Tibor Sloboda, Krista Sorčik, ja... još kao školarci radili smo u Kulturnom centru, čiji je direktor bio Jene Hajnal je a organizatorke Marija Latok i Gabrijela Boroš.

Šta to ima u toj Senti da iz nje dolazi tako puno kreativnih ljudi?
Valjda je štos u tome što svako ko stvarno hoće nešto kreativno da uradi to može i da realizuje.

U čemu su Srbi i Mađari isti?
U ludom hedonizmu. Niko ne zna da uživa tako kao mi ovde, i kad nemamo para, i kad je rat, i kad je beda, uvek nađemo načina da se ludo zabavimo.

U čemu se srećom razlikuju?
Ja sam Mađar ali mi je ponekad žao što nisam neko drugi: Srbin, Hrvat, ko god... Moja majka, koja je živela u Segedinu - a u to sam se posle uverio i sam - rekla mi je jednom da niko ne ume da uvredi kao Mađar...

Koja ti je omiljena psovka na mađarskom?
A tokom tele van.

Da li je sintagma "nacionalna manjina" politički korektna?!Ili je pak uvredljiva? Zar manjina nisu jedino ljudi koji misle svojom glavom?
Potpuno se slažem. Nju mora da su smisli neki političari.

Šta je uopšte vojvođanski identitet?
Nedavno sam snimio dokumentarni film baš na tu temu. Puno smo razgovarali sa ljudima o tome, tražili, pitali i na kraju skontali: nema ga!

Ako je ime čoveku sudbina, šta misliš da je tvoja sudbina?
Jao, znao sam šta znači moje ime ali sam zaboravio. Nešto s Turskom vezano...

Je li istina da su ljudi ekscentične spoljašnjosti i duha zapravo stidljivi i da tom ekscentričnošću pokušavaju da pobede strah?
Ja nisam stidljiv, samo sam malo histeričan.

Iznenadi li te više dobar ili loš ljudski gest?
Zavisi od situacije i ko je njegov autor: da li mi je do te osobe stalo ili me baš briga.

U čemu si šampion a zbog čega bi sebi dao crveni karton?
U vicevima. Zbog nervoze.

Kao preživljavaš sopstvene greške?
Slušajući Mocarta i Madonu.

Može li čovek biti srećan ako je sam?
Ja sam srećan jer radim ono što volim ali nisam srećan jer sam sam. Ali to je moj izbor. Stavio sam karijeru ispred privatnog.

Zašto je previše samih ljudi?
Valjda su kriterijumu viši nego pre. Zvuči smešno, ali ako sam ja toliko vremena navikao da neki predmet držim pod određenim uglom na nekom mestu i ako mi neko to malo pomeri, ja šiznem... Od toga sve počinje... A zašto nema komunikacije pre te faze, i ja se pitam... Sve je instant, brzo, ogoljeno, nema flerta, žmirkanja očlima. Svet je postao "Vrli novi svet".

Šta ne znaš o ženama a voleo bi znati? 
Mislim da znam skoro sve:) Jednu polovinu sebe osećam intenzivno ženskom.

Šta znaš o muškarcima a voleo bi da ne znaš?
Koliko su zapravo hladni i nezainteresovani.

Koliko puta dnevno pomisliš da je loša zajebancija sudbine to što si se rodio baš ovde?
Kad sam bio mlad:) recimo u pubertetu, hteo sam da odem odavde, da živim negde drugde, u Pešti za početak, probao sam to, radio sam ali ovde ima neko posebno ludilo u ljudima koje me privlači.

U kojem bi vremenu voleo da si rođen?
U renesansi. Zbog kostima. Voleo bih takođe da sam rođen u Egiptu u doba faraona.

(„Građanski list“, 2007. godine)

Nemirni tango po Hamletu

Ludo kreativan i neobuzdano duhovit, nadasve nemirnog duha, to je Zoltan Puškaš, novosadski glumac i reditelj. Njegove kolege, sapatnici po hlebu rekli bi i "lud kao struja", nije ni čudo jer dolazi iz Sente, te čudne male vojvođanske varoši iz koje su stigli neki daroviti vojvođanski umetnici (Krista Sorčik, Silard i Kinga Mezei, Andraš Urban, Peter Ferenc...). Školovao se za glumca na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je i diplomirao, igrao u Pešti, Subotici i svom matičnom Novosadskom pozorištu. Kao glumca upamtili smo ga u predstavama "Kosa", "Čikago", "Via Italia", "Pac" i aktuelnim "Čičkovac" i "Priča o komunizmu za umobolne", ali i kao reditelja predstava "Ben Akiba night club", " Šta je bilo sa ženom", "Negde u Evropi" i "Knjiga o džungli".

A onda je Puškaš jednog dana seo, podvukao crtu, sabrao i oduzeo, pa prelomio... Glumac u njemu ustupit će mesto reditelju:
"Nisam to preko noći odlučio, dugo sam razmišljao, jer sam i dugo bio nezadovoljan sobom, zapravo, oduvek sam bio nezadovoljan onim što bih uradio kao glumac, uvek sam mislio da to nije dovoljno dobro i bio sam jako nesrećan zbog toga. I sad sa rediteljskim angažmanom, opet nisam do kraja miran, jer imam osećaj da uzimam posao nekim ljudima koji su se školovali za režiju".

Čim je, dakle, odlučio da će se ubuduće posvetiti režiji, Puškaš je dobio šansu da u subotičkom "Deže Kostolanji" pozorištu, režira Mrožekov "Tango" (predstava ušla u selekciju Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine), a samo tri dana po premijeri, počeo je novu predstavu u svom Novosadskom pozorištu- "Hamlet je mrtav", po tekstu vojvođaskog pisca Gabora Viraga. U međuvremenu je izašla i ova premijera, a o radu na ovoj predstavi Puškaš kaže:

"Hteo sam da napravim predstavu o nastanku jedne predstave, zapravo da publici prikažem kako nastaje jedna predstava, šta sve stoji na putu reditelju i glumcima do premijere, kakve dileme i razmišljanja ima reditelj, a kakve glumci radeći iz dana u dan. Jednom rečju, da na sceni prikažem šta se sve dešava iza kulisa, do trenutka kada se podigne premijerska zavesa. Insistirao sam na tome da se vidi sva kreativnost a katkad i njeno vidljivo odsustvo, da se vidi i eventualna nemogućnost realizacije neke ideje, ali isto tako da se vide mašta, kreativnost, zaigranost, otvorenost i spremnost za improvizaciju svakog od glumaca. U svemu tome bilo mi je jako važno da svih devet aktera - a birao sam samo muškarce za ovu predstavu, po ugledu na šekspirijansko vreme i istočnjačko pozorište - bude potpuno otvoreno za improvizaciju. Baš zato, iako sam tačno znao kojih će devet glumaca igrati u ovoj predstavi, nisam na početku proba odmah dao svakom njegovu ulogu, da bih tako izbegao kalupe u koje smo svi skloni da upadamo. Tek kad je svaki od glumaca dao, činilo mi se, najbolji deo sebe, odredio sam ko će igrati koji lik. I dok su u prvom delu predstave do izražaja mogle da dođu maštovitost i duhovitost svakog ponaosob, u drugom delu je sve to moralo biti spakovano u finalni proizvod - predstavu. U drugom delu predstave koreografski mi je pomogao glumac Ištvan Bičkei, višegodišnji saradnik Jožefa Nađa."

Sam reditelj tvrdi da u ovom komadu, koji je inače pisac apostrofirao kao "priču o vlasti u filozofskom smislu" nema trunke politike, da mu je nepristojno, čak vulgarno politiku stavljati umetnosti za partnera. Puškaš dodaje da mu je bilo važno da demistifikuje nastanak jedne predstave:

"Bilo mi je važno da publika vidi kako je za nastanak predstave potrebno da ljudi jedni drugima veruju, da su opušteni i radosni i da bez stresa dolaze na probu, jer samo takva atmosfera rađa zajedništvo, iskrenost i kvalitetan rad. Meni je to lično nedostajalo kod nekih reditelja s kojima sam ranije radio, kao i to što kao glumac nisam mogao da pred rediteljem isprobam to nešto što mi se nametalo kao ideja u kontekstu rediteljevih indikacija, već sam prečesto morao da uradim isključivo ono što su oni zahtevali.
Kao reditelj pokušavam da ne radim (sa) glumcima ono što je meni smetalo kao glumcu u odnosu na reditelje s kojima sam sarađivao. Dolazio sam uvek spreman na probu i siguran u sebe, što mi je omogućavalo znanje o onome što sam hteo da uradim. Samo tako ekipu možeš ubediti u to što hoćeš i ona će te slediti u najboljem mogućem smislu. Važno je da na svako postavljeno pitanje, tvoje ili ekipe, nađete - najbolje zajednički - odgovor i da tim odgovorima pokažete zašto taj tekst postavljate na scenu i šta njime želite da kažete (o) svetu.

I na kraju: iako voli Čehovljeve tišine, Puškaš priželjukuje da na scenu uskoro postavi " Iza kulisa" ili bar "Isus Hrist superstar". U međuvremenu, sve radosne i one druge trenutke u pozorištu i životu preživljava zahvaljujući Mocartu i Madoni i čezne da bude manje histeričan, malo mirniji, da mu uvek nije neka frka.

(„Ludus“, 2008. godine)