Drama Ljubomira Simovića, jedno od najistaknutijih dela srpske dramske literature 20. veka, praizvedba na mađarskom jeziku. Predstava je nastala zahvaljujući saradnji Novosadskog pozorišta i studenata završne godine Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Vasilije Šopalović, vođa trupe: Aron Balaž

Jelisaveta Protić, glumica u zlatnožutom: Livia Banka

Sofija Subotić, glumica u ljubičastom : Anabela Hodik

Filip Trnavac, glumac sa dve maske, ispod kojih se možda nalazi i treća : Bence Čaba Komuveš

Majcen, folksdojčer, oficir Sicherheitspolizei (SIPO), koordinator u Prestojništvu policije: Zoltan Širmer

Milun, podnarednik Gradske straže : Daniel Husta

Drobac, batinaš, iza koga ostaju krvavi tragovi: Robert Ožvar

Blagoje Babić, sa flašom: Atila Nemet

Gina, njegova žena, sa koritom: Silvia Križan

Simka, mlada udovica artiljerijskog majora Adžića, u crnini : Szabó Regina

Dara, tkalja: Terezia Figura

Tomanija, njena senka : Agota Ferenc

Ostali građani: Tóth Dániel, Dupák Fanni, László Roland, Dudás Dániel, Benjamin Varga, Daniel Dudaš

Prevod: Robert Lenard

Kompozitor: Ištvan Segi, Akoš Dieneš

Scenograf: Kato Husar

Kostimograf: Doro Šiko

Dizajner svetla: Robert Majoroš

Pomoćnik režisera: Šara Hajdu

Dizajn plakata: Reka Terteli

Zvuk: Vukašin Vojvodić, Akoš Dieneš

Svetlo: Antal Zelenka, Tibor Biro

Inspicijent, sufler: Čila Lovaš

Slike: Marija Erdelji

O predstavi

Margareta Taboroši, rediteljka:

"Ovo je jedna potresna priča o ulozi pozorišta i umetnosti u ratnim vremenima. Nalazimo se u Užicu, za vreme Drugog svetskog rata. Vešenja, pogubljenja i kažnjavanje građana svakodnevica su za vreme nemačke okupacije. Lokalne snage tajno organizuju otpor - glad i neimaština su se uvukli u živote ljudi. U ovoj neizvesnoj atmosferi putujuća trupa Šopalović stiže da izvede dramu "Razbojnici" Fridriha Šilera. I životi glumaca i Užičana na današnji dan će se, nepovratno, promeniti. Koliko god meštani loše gledali na dolazak glumaca, njihovu umetnost i veru u umetnost, jedan dan boravka u gradu utiče i odražava se na stvarni život. Zastrašuje i uzdiže u isto vreme."

Aron Balaž, u ulozi Vasilija Šopalovića:

"Gde se nalazi granica između pozorišta i života? Pozorište inspiraciju stalno crpi iz života, dok život često liči na pozorište. Zajedničko im je to da i u jednom i u drugom slučaju treba postići ciljeve, savladati prepreke, rešiti probleme, odnosno preživeti. Ovaj komad se ne razlikuje puno od toga. Meštani i novopridošla putujuća trupa žele samo jedno. Da prežive. Ali, kao i život, pozorište je puno iznenađenja, pa se postavlja pitanje: Gde je reditelj? Gde je inspicijent? Gde sam ja? Čika Šekspir je to sročio mnogo bolje od mene, i kaže: „Svet je pozornica na kojoj svako igra svoju ulogu.“