• Žene „bez žena šta vredim ja“...
• Životinje. Volim ih, bilo ih, nema ih, ali biće ih. Ko životinje voli, loš čovek ne može biti... ali to se odnosi na cveće.
• Život. Mnogo puta osećam kao da imam dva života i da je jedan od njih uvek drugačiji, „da imam dva života... „ opet tumaram, to mi se često dešava...
• Dom. Kao toplina, ljubav, porodica, volim da sam kod kuće, da osetim atmosferu doma.
• Svrsishodnost. Uvek se krećem ka cilju, samo tek ponekad zalutam kada cilj nije naznačen,,, ali istrajavam, jer ko ne bi voleo da bude prvi.
• Muzika. Kod kuće i u svojoj glavi slušam puno muzike... pa, možda bih mogao da odem kod nekog psihijatra...
• Tehnika. Veoma me interesuje tehnički razvoj sveta. Napreduje jako brzim tempom, pokušavam da ga sledim, ali ne ide.
• Tisa. Obožavam Tisu, obalu, samo sesti na klupu, ponekad i gledati, osetiti. I leti, naravno, pljusnuti se u nju.
• Humor. Volim smešne stvari, na primer Montija Pajton, L’art pour l’art,), pokušavam i ja, ali zasad se mora još vežbati.
• Senta. Moj rodni grad, moj akumulator, uvek mogu da se napunim kad god odem kući.
• Pozorište. Ovo radim, ovo želim, ovo volim.

Prst u oko žmurenju pred problemima

Predstava „Izgubljeno čovečanstvo” premijerno je odigrana u petak 5. novembra u Novosadskom pozorištu/Ujvideki szinhaz, a jednu od glavnih uloga odigrao je mladi glumac Zoltan Širmer koji je igrao Vaszka Pepela (Na Dnu), Tima Algud (Iza Kulisa), Becea (Portugal), Demetrisa (San letnje noći) i mnoge druge.

Delo Vernera Švaba „Izgubljeno čovečanstvo” poznato po surovim slikama, nasilju, prikazima degradacije čoveka je „prst u oko malograđanskom žmurenju pred problemima”. U prizemlju kuće kroz čije prozore zavirujemo žive Herman i njegova majka koja se ruga sopstvenom detetu. Malo dalje, gospođa Kovačić i njene dve kćerke pokušavaju da sačuvaju „žensku čast” od muža i oca, džangrizavog alkosa kome ništa nije sveto... Tu je i gazdarica kuće, žena od drugog sveta... Zoltanu Širmeru je poverena uloga Hermana koji živi sa majkom koja ga tlači i koji izaziva gađenje u ljudima.

Da li moraš da razumeš takvog čoveka da bi postao on na sceni i kako prona¬ći tu jezivost u sebi?
- Svaki lik koji igrate prvenstveno morate da razumete. U ovoj predstavi igram Hermana i moram da zamislim sebe kao Hermana. To znači da treba da preživim njegova osećanja, bol i snove. Što više moram da saznam o njemu - kako razmišlja, šta jede i šta radi kad ne radi ništa. I kad sve to razumem onda krene istraživanje u sebi, a krajnji cilj mi je da se što bliže poistovetim s njim.
Herman je karakter za koji debelo moraš da se potrudiš da ga zavoliš da bi ga uopšte igrao. Za takve ljude obično imamo samo osećaj gađenja i nerazumevanja. Ovo mi je do sada najteža uloga.

Reditelj Sorin Militaru tvrdi da su ovom delu predstavljeni obični ljudi koji deluju fini, ali su u stanju da učine zlo kada ih niko ne gleda? Da li je moguće da mi ne prepoznajemo takve ljude ili samo žmurimo pred njima?
- U predstavi ljudi imaju svoj mali svet i ono što rade za njih je normalan život. Sigurno se u životu svakodnevno sretnemo na ulici sa takvim ljudima i, na žalost, na njima se ne vidi da oni maltretiraju sina, ćerku ili tuku ženu ili roditelje. I sigurno da ima u okolini ljudi koji to znaju međutim ne žele da se umešaju.

U predstavi ima dosta izvitoperenih likova, mučenja, psovki? Da li to sve nakon višemesečnog ponavljanja za jednog glumca postaje normalno, baš kao što je to za neke ljude normalan žvot, ili je uvek iznova potresno?
- Zato smo glumci da odigramo likove. Ima jedna granica između Glumca i Lika. Morate što više da se približite toj granici, ali ona ne sme da se prekorači. Jeste, uvek je iznova potresno.

Da li bi voleo da radiš na filmu i televiziji? Koja je to uloga koju si zapazio i pomislio da bi baš voleo da si to odigrao?
- Naravno bilo bi primamljivo da radim na filmu i televiziji. To je nov izazov koji još nisam iskusio. Ima dosta uloga koje su izazov za mene i koje bih voleo da odigram.
S. M.
(TV dodatak lista "Dnevnik", novembar 2010. godine)

Moj Novi Sad. Zoltan Širmer, glumac Novosadskog pozorišta

Šta je to što volite u Novom Sadu?
Volim Novi Sad prvenstveno zato što je tu moje Novosadsko pozorište. Osim toga, jako mi se dopada dinamika Novog Sada i atmosfera kojom odiše grad.

Šta ne volite u Novom Sadu?
To što mu ponekad nedostaje su mir i tišina, posle predstave ili večernje pobe.

Šta vas nervira i ometa u svakodnevnom životu u gradu?
Vozači GSP-a bi mogli biti malo oprezniji….

Koji vam je omiljeni deo grada?
Mnogo vremena provodim u pozorištu, nemam neko drugo specično mesto koje obožavam.

Gde volite da budete u gradu?
Gde su mi prijatelji i kolege.

S kim volite da provodite vreme u gradu?
Sa devojkom

Kada biste imali čarobni štapić, šta biste promenili u gradu?
Pokušao bih da stvorim bolje materijalne uslove za rad u pozorištu.
(Blic, jun 2010. godine)

Portret glumca u mladosti. Ako je od srca, onda je igra uzbudljiva

Ime i prezime: Zoltan Širmer
Rođen: 24.8.1984/Senta
Obrazovanje: Imam još jedan semestar na AU u Novom Sadu, klasa Đerđa Hernjaka
Visina/težina/boja kose/očiju: 181cm/80 kg/braon/zelene
Dosadašnji angažman: Najvažnija mi je predstava "Na Dnu" po Maksimu Gorkom u kojoj sam dobio najveću ulogu do sada. Rad je bio težak jer sam dobio jednu od glavnih uloga i bio sam malo uplašen, ali zahvaljuljući rediteljevom strpljenju i kolegama koji su mi pomogli, do kraja rada sam se osećao baš super
"Ludus" utisak: Izuzetan "Na dnu", što daje nadu da će takav biti i na vrhu!

Zašto si odabrao glumu?
Dve godine pre nego što sam upisao Akademiju počeo sam da se bavim pozorištem ali tada nisam razmišljao da će to biti moj poziv, jer sam znao da nemam toliko znanja o pozorištu. Međutim, na sugestiju jednog reditelja
i drugara odlučio da odem na prijemni.

Kako si prošao prijemni? Jesi li prethodno pokušavao da upišeš neki drugi fakultet?
Nisam probao drugi fakultet. Iako sam prvobitno hteo da upišem višu elektrotehničku školu u Subotici, kad su mi rekli da probam na Akademiji, odmah sam zaboravio druge studije. Prijemni na Akademiji je trajao nedelju dana, bilo je teško, dobili smo dosta zadataka, ali prošao sam od prve.

Da li mladi iz umetničkih porodica imaju veće šanse, ili su možda “politički povezani”? 
Možda mogu da imaju neke veze na prijemnom ispitu ali do kraja četvrte godine, ili još pre, sve se iskristališe...

Kakve šanse imaju diplomci umetničkih fakulteta u odnosu na kolege drugih fakulteta - ekonomije, prava, elektronike, jezika?
Imaju istu šansu: ako neko ima talenat i jako je vredan, onda samo još sreća nedosaje

Pozorište, televizija ili film?
Pozorište, naravno! Tamo radim i zavoleo sam ga, ali sam istovremeno otvoren za nove izazove, kao što su televizija i film... I njih bih probao.

Da li bi pokušaš da radiš svoj posao u inostranstvu?
Bih, recimo u u Mađarskoj, jer znam jezik. Znam malo i engleski i rado bih otišao negde da probam da igram i na tom jeziku jer verujem da bih tako još bolje naučio jezik.

Da li mlad glumac, ako nije zvezda, može da preživi od svog rada ili mu je potrebna već osigurana egzistencija? 
Ja još ne mogu da živim od sopstvenog rada. Roditelji mi pomažu ali verujem da će, ako se zaposlim, sve izgledati drugačije...

Da li bi igrao u pozorištima za decu, u lutkarskim pozorištima, u reklami možda?
Opobao bih se u svim vrstama pozorišta. Glumac mora sve da iskusi.
A u reklami bih, istinu da kažem, igrao samo zbog para jer se iz nje baš i ne može mnogo naučiti.

Da li mlad glumac mora nešto sam da uradi na svom plasmanu ili je dovoljno da čega dok ga ne pozovu? 
Mladi gumac MORA da radi na svom plasmanu jer njega još niko ne poznaje toliko. I mora što više da bude u vidokrugu drugih pozorišnih reditelja i direktora a direktori bi morali da daju šansu mladim glumcima da pokažu šta znaju na sceni.

Šta nismo pitali a važno je za ovu rubriku?
Važno je da se mlad glumac nikad ne preda. Mladi glumci treba da imaju snagu, kreativnost i moraju da se izbore za sebe. To je jako teško jer je ovaj posao velika borba. Ali, ako se radio od srca, onda se to pretvara u uzbudljivu igru.
(“Ludus”, 2007. godine)