Ako bi smo rekli da je život tamnica, onda bi san koji zatvorenici sanjaju mogao biti ništa drugo nego san o slobodi. Uvođenjem vremenskih kategorija, konkretnije bi smo rekli da je život u nekom trenutku tamnica i da san o oslobođenju predstavlja san o budućnosti, oslanjanje na mogućnost da život može isto tako biti sloboda. San je u tom slučaju prostor želje. Međutim, košmarni san koji sanja zatvorenik pojačava osećanje zatočeništva.

Nemir usled neizvesnosti koju nosi san o budućoj slobodi mesto je odakle smo čitali ovaj barokni klasik Kalderona de la Barke.

Zanimljivo je da je baš san kao motiv ono što je najnaivnije u samoj dramaturgiji originalne drame, a uvek i pre svega zbog težnje da se dramaturgija sprovodi kao racionalan, sistematičan i kauzalan proces organizacije značenjskih delova neke celine. San se naravno tolikoj artikulaciji zarad potrebe pripovedanja mora opirati i sam postaje vid pobune.

Predstava Život je san dijalog je sa klasičnim tekstom i pričom o okončanju određenih sistema vrednosti, pričom o promenama koje dolaze i koje kada se dese istorijski imenujemo kao smene epoha, kao prosvećenje i emancipaciju. Rediteljski postupak se razvija od aktuelizacije do dekonstrukcije originalnog narativa i time se uspostavlja dinamična i napregnuta značenjska konstrukcija priče o moći, opresiji, borbi i oslobođenju.

Barokna svojstva drame nisu samo u njenom kontekstualnom poreklu već i u njenim izvedbinim potencijalima mnoštva i viškova i to je potencijal koji smo želeli da razvijemo u ovoj predstavi.

Ako okončanje neke epohe vidimo u velikim pobunama, što nam je poznato i na primeru baroka odnosno Francuske revolucije, a cenu te promene istorijski gotovo uvek možemo identifikovati prolivanjem krvi, želja nam je bila da, uz svu opasnost od predrasuda kroz osudu naivnosti, ljubav postavimo kao centralnu političku temu za buduću promenu.

Tamnica u predstavi Život je san radno je mesto u neoliberalnom kapitalizmu sa svim njegovim oblicima korupcije i eksploatacije, pre svega životnog vremena njegovih radnika. Iz te košmarne realnosti smo pošli sa željom da istaknemo jednake i uvek pogubne strukture moći patrijarhata i kapitala – bilo da je reč o monarhističkom nasleđivanju kapitala i vlasti, ili o kapitalističkoj eksploataciji – isti smo mi koji o slobodi sanjamo.

(Dimitrije Kokanov, dramaturg predstave)

Rediteljka: Selma Spahić

Dramaturg: Dimitrije Kokanov

Scenografkinja: Mirna Ler

Kostimografkinja: Selena Orb

Kompozitor: Vladimir Pejković

Koreografkinja: Ena Kurtalić

Dizajn svetla: Stefan Milošević, Selma Spahić

Majstor svetla: Tibor Biro

Adaptirani deo teksta nastao iz improvizacija sa ansamblom predstave

Adaptacija prevoda na mađarski jezik: Robert Lenard prema originalnom prevodu

Adaptacija prevoda na srpski: Dimitrije Kokanov i Selma Spahić prema prevodu Nikole Milićevića