• Greška. Greške čine čoveka raznobojnim.
• Detinjstvo. Porodica, Bačka Topola, lepe uspomene.
• Stoni tenis. Do današnjeg dana se hranim onim što su me moji treneri naučili.
• Akademija. Ostvareni san i jedno čudesno doba.
• Ironija. Rasterećuje te u životu, razveseli na pozornici.
• Vojvodina. Dom, domovina.
• Telo. Pokret, sloboda. Telo mi pomaže da izrazim ono što mi se nalazi u duši.
• Prijatelji. Dar života.
• Umetnost. Bez umetnosti život ne bi bio onakav kakav jeste, kao kad bi iz prirode nestale sve boje.

Gabriela Crnković u „TV dodatku“ lista „Dnevnik“

Spremate predstavu "Staklena cipelica" prema tekstu Ferenca Molnara koja je bazirana na Pepeljugi. O čemu se zapravo radi u ovoj predstavi?
Drama "Staklena cipelica“ je komad dobrote, čistote i odanosti. Komad se odigrava u Budimpešti 1924. godine. Tema je aktualna i danas s obzirom na to da se radi upravo o ljubavi u kontekstu različitih društvenih slojeva. Priča je prelepa, u njoj ima dirljivih ali i bezdušnih i okrutnih momenata. Predstava govori o devojci koja ima sudbinu sličnu Pepeljuginoj. Nema roditelje i služi kod rođake Adele koja predstavlja maćehu u komadu dok je princ jedan četrdesetosmogodišnji stolar. Ovaj komad ukazuje na to šta sve ljudi mogu da učine za svoju ljubav. I kad je ljubav u pitanju, više nije važno da li imaš novca, posla, kuću... Ako imaš nekog s kim možeš da podeliš život, onda imaš sve. Zato se u ovoj priči može prepoznati svako i to možda probudi nešto u nama, nešto što smo mislili da više ne postoji. Čudo može da se desi i nama. Zato s radošću zovem publiku da dođe na našu predstavu čija će premijera biti 14.novembra u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz, uz simultni prevod za one koji ne razumeju mađarski. I za ovu, kao i za sve druge predstave na našem repertoaru.

U predstavi igrate devetnaestogodišnju služavku Irmu. Možete li nam reći nešto više o njoj?
Irma je devojčica zaljubljena u 48 godina starog stolara kod koga radi kao služavka. Ona je naivna, dobrodušna, pomalo luckasta. Iako ima 19 godina, u duši je još uvek dete. U očima drugih, ona je niko i ništa, ali uprkos tome ona je srećna u svom malom svetu. Sve što kaže i radi, jako ozbiljno shvata zato što je iskrena i neiskvarena. Živi u svetu bajki, veruje da se čuda dešavaju i da će jednog dana doći princ na belom konju oličen u pilotu sa avionom. Njega vidi u četrdesetosmogodišjem stolaru s kojim zamišlja svoju sreću.

Reditelj je Radoslav Milenković, koji je i sam glumac. Da li njegovo glumačko iskustvo i razumevanje ovog posla iz prve ruke, pomaže i saradnji s glumcima?
Raleta poštujem kao čoveka i poštujem njegovo znanje i njegov rad. Sigurnim rukama vodi glumca i baš zato što je glumac poseduje empatiju, razume glumca i pomaže mu da nađe lik koji se traži. On u nama nikada ne ostavlja pitanja bez odgovora i stvara prijatnu atmosferu na probama.

Na sceni će vam se pridružiti ceo ansambl Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz.Kako to izgleda kada treba "utrenirati" toliko mnogo ljudi?
Najpre zajedno pročitamo tekst. Zatim nam reditelj kaže svoj stav, mišljenje o komadu, o budućem radu, o samoj predstavi. I tako, kad stignemo do izgradnje masovnih scena, već otprilike znamo svoj zadatak. Te scene su najteže jer zahtevaju mnogo strpljenja a čini mi se da mnogo zavise od toga jesu li reditelj i ansambl na istoj frekvenciji. Za vreme probe "Staklene cipelice" ovo je savršeno funkcionisao.

Vi ste predstavljeni kao mlada nada Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz. Da li vas to opterećuje ili vam daje snagu?
Ko krene putem glumca, taj bira i način života koja zahteva mnogo rada. Ako dobijam poverenje i više posla i zadataka, to mi daje i snagu, i entuzijazam. Sve što radiš iz ljubavi ne može da te opterećuje.

Radite u malom pozorištu koje se prepoznaje po entuzijazmu. Čini se, kad krene predstava da vaša energija prevazilazi okvire ta male scene na kojoj igrate. Koja je vaša tajna?
Tajna počinje već na akademiji. Profesori tokom četiri godine uče nas o važnosti zajedničkog rada. Naučili smo da je uslov uspešne predstave dobra atmosfera, saglasje, odgovorna komunikacija i zajednička volja između glumaca. Sve to predstavlja tu „složnu silu“, što zrači. Ako to možemo nazvati tajnom, onda je to tajna:)

Igrate i u predstavama: "Proleće", "Ženidba", "Mizantop", "Bura", "Roki horor šou","Svet u sedam dana" i u fantastičnoj „Pomorandžinoj kori" koju je režirao Kokan Mladenović. Koje još predstave planirate da radite?
U ovoj sezoni planiram premijeru moje monodrame a ono što izvesno znam da ću još raditi - a biće na redovnom repertoaru Novosadskog pozorišta ove sezone - je predstava "Fiesta". Inspirisana Šekspirovom komedijom "San letnje noći" i u režiji Zoltana Puškaša, biće to vrlo neobična, plesna i razigrana predstava, na kraju sezone.
(„Dnevnik“, TV dodatak, 2009. godine)
**********************************************

Moj Novi Sad. Gabriela Crnković, glumica Novosadskog pozorišta

Novi Sad volim jer prima ljude i daje mogućnost mladima. U njemu svako može da pronađe svoje mesto. Živim tek pet godina u Novom Sadu, ali su mi se tu desili najsrećniji događaji mog života. Nedeljom poslepodne oseti se duh grada.

Ono što mi se ne dopada u Novom Sadu su nove zgrade: kockaste, tuđe i nemogućih boja.

U gradu me nerviraju saobraćaj, žurba, stres, nervoza. Ljudi su u panici i kao da uvek kasne.

Omiljeni delovi grada su mi Dunavski park, Petrovaradin, Katolička porta i nekoliko ulica u kojima nema gužve.

Najveći deo vremena provodim u Novosadskom Pozorištu/Újvidéki Szinház, tamo volim da budem i kad samo dva dana ne idem u pozorište, već mi nedostaje. Rado idem i u ostala pozorišta da gledam prestave... Volim da popijem kafu u “Fridi”, da sednem na jednu klupu u centru, odem na “Spens” na plivanje i klizanje.

Kolege sa kojima radim nisu mi samo kolege, već i prijatelji sa kojima organizujem i razne vanpozorišne akcije.

Ne bih ništa menjala u gradu. Samo bih zaustavila vreme, sva vozila, isključila bih tehničke aparate, telefone… I onda bih otišla u grad da vidim šta ima novo:)

(Blic, novembar 2009. Godine)