Fabrika knjiga

Ko je zaista bio Geza Čat? Veliki pisac, slikar, kompozitor ili pak lekar? Ili tek zavisnik od morfijuma i ubica? I ko je merodavan da odgovori na to pitanje? Ildiko Lovaš je pustila da o tome govore piščevi najbliži – majka, supruga i ćerka. Te pisac sam. Ali, od njihovih glasova se ne sklapa (samo) slika o piscu. Umesto da pokaže ko je pisac zaista bio (što je ionako nemoguć posao), Ildiko Lovaš radi nešto drugo: razlaže i prokazuje lažnu, zlonamernu javnu sliku o piscu i predrasude o piscima i književnosti uopšte. Pored toga, pokazuje i šta to znači živeti pored pisca. Dakle ne (samo) živeti za književnost i od književnosti (što bi bilo očekivano), nego i živeti pored književnosti i trpeti zbog nje. To izmeštanje fokusa na marginu (kao što je uostalom i sam Čat dugo bio na margini), na takozvane sporedne likove u priči o životu pisca, prvi je (neočekivani) zaokret u naizgled biografski zamišljenoj i postavljenoj prozi. A za njim nam Ildiko Lovaš odmah servira i drugi: dobra književnost je svuda (a pogotovo na margini) i iznad svega je ako je traži/piše veliki autor/autorka.

Andraš Urban - reditelj

Nakon što Čat ubije svoju ženu, iza njih ostaje jedno dete, koje je praktično siroče i tek u pedesetim godinama počinje da otkriva svoj identitet. U zrelom životu razotkriva porodične niti i počinje da postoji kao osoba koja je imala neku majku i nekog oca. Kroz priče u njima su nam, figurativno naravno, na bilborde stavljeni najintimniji podaci na primer o tome koliko miligrama morfijuma je Čat konzumirao, kakav mu je bio seksualni život, i slično

Igor Burić - Dnevnik

Ildiko Lovaš u onome što je dramaturškinja Kornelija Goli oblikovala u niz monologa, a Andraš Urban režirao tako da se oni, svi osim jednog, na sceni emituju snimljeni, napisala je moguću verziju Čatovog „ludila“, protkanu istraživanjem njegovih dnevnika i, očigledno, drugih materijala. U nju su uključeni i monolozi Čatove majke, Gezine žene Olge i „Male Olge“, njihove kćerke, koja je ostala siroče i odrasla u samostanu, relativno kasno otkrivši ko su bili njeni stvarni roditelji. Otkrila od strane društva, naravno, tako da je i ovo „stvarni“ zapravo predmet knjige, pa i predstave u kojoj su oni ljudi od krvi i mesa. E, kćerkin monolog je jedini koji se izgovara uživo, uspostavljajući tako dirljiv i intiman trenutak u kojem predstave postaje lična, ovde i sada, za razliku od matrice koja podseća da junaci nisu više sa nama. Njihovo je prošlo i nije imao ko da ih čuje i sluša, bar ne onakve kakvi su nam prikazani.