• Nije samo prvo slovo abecede, već je u mađarskom jeziku i početno slovo mnogih neprocenjivo vrednih pojmova (majka, otac, zlato, volja).
•  
• Zdravlje. „Nema brige, samo da bude zdravlja“, svi mi koristimo ovu frazu. Ali, zdravlje je zaista najvažnije.
• Dijeta. Bez komentara.
• Igra. U detinjstvu je prvo okusimo, zatim naučimo, a mi glumci ne možemo da prestanemo celog života. Za nju, ako dobro igramo, očekuje nas nagrada. Pljesak, i sve više i više pljeska!
• Sunčev zrak. Smeh je ono što čini naše dane veselim.
• Pozorište. Pozorište, srce, ljubav, marljivost. Ove stvari nam daju snage u životu i radu.
• More. Za mene je izvor spokojstva i preporoda.
• Blaženstvo. Blaženstvo, praznik, šupljina. Ovim je ispunjena glava glumca pre predstave.

Odgovornost pred publikom i među glumcima

Livija Banka, glumica izuzetne harizme i dara, kao i svi veliki glumci jednako briljira u glavnim ulogama ali i onim malim rolama – u njima je zapravo nenadmašna i očaravajuća... U svom matičnom Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhaz igrala je u mnogim predstavama, publika joj je naklona a mladi glumci joj se dive - cene njenu otvorenost i duhovitost. Najnovije, Livija Banka briljira u „Pomorandžinoj kori“...

U kom smislu vam je bio inspirativan ovaj tekst Maje Pelević koji, između ostalog, govori i o pogubnom uticaju medija na nas?
Imala sam osećaj da je to neki manifest, neki pokret, nešto što moramo dodati toj važnoj temi koja zaokuplja i zabrinjava ceo normalni svet, da kažemo nešto o nečemu što nije dobro, što ne vodi ničem dobrom. Jer, stvarno već više nema smisla kako mediji manipulišu našim novčanicima i glavama! Niste u modi ako nemate šatiranu kosu, marginalizuju vas ako nemate određeni komad odeće, gledaju vas kao da ste niko i ništa ako se ne uklapate u stereotip vladajućeg mišljenja... Sve me to užasno nervira. Gledam naše TV emisije, pa tamo ne vidite ništa smisleno, samo najjeftinije pamflete, praznu priču... a sve to ne samo da je štetno za naše mlade ljude, već nepovratno pogubno. Deca gledaju pogrešne modele koji ih vaspitavaju da vrede samo ako izađu u novinama ili se slikaju na televiziji. Nema veze jesi li lupio nekog kolima, jesi li na ulici viknuo neku glupost, važno je da si u medijima, to je moto današnjeg življenja. Da svi znaju za tebe a kad prođe pet minuta slave, padaš u depresiju, dolazi razočarenje, ne znaš šta ćeš sa životom... To se dešava svima, mladim devojkama, starima, ženama, muškarcima, penzionerima... Ja ne razumem to slepo verovanje u sve što TV kaže. Kako meni neko može da kaže da ću od nečeg biti mlađa... Ajte, molim vas... Pa je li normalno da se napeglam kao da mi je 27 a 50 mi je... Sve što ja mogu je da sredim frizuru, stavim malo šminke, pazim na svoje zdravlje, da budem uredna... I mislim da mediji to rade svesno, zaglupljuju nas, jer onda je lako manipulisati nama... Često o tome razmišljam... Ne znam kako izaći iz tog začaranog kruga... Omladina je sve više agresivna jer je nezadovojna, jer joj se nudi isprazna forma.

Oni koji vas pomno prate poslednjih godina kažu da nemate greške u karijeri... Sve što odigrate, skrojeno je po pravoj meri. Kako danas uopšte pristupate ulogama?
Kad već imate iskustva iza sebe – imate i rutinu i znate kako da iz sebe izvučete nešto što mislite da će vam kao začin biti potrebno za određeni lik. Kad pročitam tekst, imam neku sliku i viziju kako to treba da izgleda, polako tražim osobine tog lika i onda zajedno sa rediteljem usklađujem tu sliku. Ali uvek na početku, kada dobijem neku ulogu, nesigurna sam. Meni je u odnosu na nekoga bez iskustva lakše jedino utoliko što ja možda imam više petlje i hrabrosti da probam nešto novo. A isto je to i sa malim i velikim ulogama. Ja lično, čini mi se da više volim upravo te male, one su kao biseri i daju ti mogućnost da pokažeš esenciju – i tad jesi ili nisi.

Da li je za dobrog glumca presudno da bude misleće biće ili prevashodno da bude podatan?
Zavisi od glumca. Znam glumce koji nikad u životu nisu mislili o tome šta rade, i to ne u negativnom smislu. Staviš ga na scenu, daš mu ulogu, kažeš mu gde da uđe na scenu, gde sa izađe i bude super a ima i glumaca koji filozofirajuuuuu... Radila sam sa obe vrste... Nije štetno ako glumac misli, naprotiv, može biti korisno ali dobro je da ume da se da u ruke, da nije ukočen, da dopušta i hoće i neke druge i drugačije stvari. Moje pozorište dopušta razne vrste izazova: dramske uloge, da se pleše, peva, pa i ćuti. Možeš sve probati i ja to volim.

U vaše pozorište svake godine dolaze novi mladi ljudi. Šta im govorite? Ohrabrujete li ih ili im ukazujete na teške strane glumačkog posla?
Ako treba da ih ohrabrim, ja to rado radim jer ne volim škrte i sebične glumce, one koji misle meni je dobro a drugima baš me briga. Meni je važno da bude dobra cela predstava, a ne samo da budem dobra ja. Uvek to govorim mladima, ajde zajedno da vidimo šta ne valja ako negde zapne... Gluma je kolektivni rad. I meni je bolje ako imam dobrog partnera na sceni, uostalom tako je i u životu, sigurnije koračaš ako imaš nekoga ko blista kraj tebe, u koga imaš poverenje. Ja, inače, vrlo cenim odgovornost na sceni. Ne volim kad se igra nešto drugo od dogovorenog, kad neko to čini jer danas nije dobre volje, gladan je, žedan... Kad je jedna predstava gotova, onda je gotova i ajmo je tako igrati, dobro, uz izvesne nijanse može biti malo bolja ili gore kada se igra iz večeri u veče... ali osnovna linija mora da bude autentična. To se zove odgovornost i poverenje.

Mislite li da ste svi glumci u tom smislu mogu disciplinovati?
Mislim da mogu. Vežba, disciplina i koncentracija. Kad ih nađeš u sebi, i zapamtiš, onda ti je lako da to izvučeš negde iza uveta u svakom trenutku.

Je li ovo vreme inspirativno ili pre destruktivno za glumca?
Inspirativno je u tom smislu da osećamo da moramo nešto da kažemo i uradimo, da stvaramo čak i kada nema novca ni sluha za kulturu. Čovek je još pre 2000 godina imao potrebu za pozorištem, ima je i danas, imaće je zauvek. Potreba za igrom, to je to dete u nama. Naravno da je depresivno kad vam se učini da vaš rad nema smila, kad nema para, pa se pitate - šta ja tu radim... Izgubljenost vas drži nekoliko dana a onda nekako odnekud opet iskrsne neka nada...

Je li za glumca gore danas nego što je to bilo devedesetih?
I onda smo radili svoj posao, tražili dobre komade, zvali dobre reditelje, imali publiku, negovali je... Isto tako radimo i danas... Ne mislim da je bilo bolje devedesetih.

Smatrate li Novi Sad i Vojvodinu značajnim kulturnim prostorom?I da li se o tom prostoru političari zaduženi za kulturu dobro brinu?
Smatram da su umnogome značajni ali bi tek mogli da budu ako bi se o tome ozbiljno povelo računa. Ovako, političari misle da se bez kulture može... Možda ne prekosutra ali svakako za 10 godina videće pogubne negativne rezultate svoje politike jer čovek mora imati duhovnu bazu i zato se za kulturu, obrazovanje i duhovnost uvek moraju naći sredstva, mora se dati podrška umetnicima i prostor gde će stvarati. Inače, svi ćemo klonirani ići kući i beživotno sedeti ispred TV-a.

Pomenuli se negovanje publike. Publika se menja u skladu sa vremenom, traži drugačije pozorište, i u pozorištu odmor i zabavu. Kakvu publiku vi priželjkujete?
Naš repertoar uvek smo pravili kao neki švedski sto zahvaljujući kojem smo negovali publiku. Na stolu ima svega i svačega, svako uzima ono što voli a možda se prevari pa uzme i nešto što nikad pre nije probao, možda mu se svidi pa to nastavi da jede... Publiku gajimo praktično od malih nogu, od naše Đačke scene. A publika koju ja volim je ona koja čuje, vidi i reaguje. Koja diše sa mnom, koja se slobodno smeje, čak i kad drugima nije smešno ili mi nismo zamišljali da to bude smešno.

Jesu li ljudi slobodni u tom smislu?
Mladi jesu, njih nije briga kako će drugi doživeti njihove reakcije, stariji se malo snebivaju... Uglavnom je publika slobodnija na generalnoj probi a sutradan dolazi premijerska...

Odskora, posle nekoliko godina pauze, Novosadsko pozorište opet gostuje u Beogradu, u Ateljeu 212. Je li vam to dodatno povisilo temperatutu?
Jako nam je drago što imamo priliku da i nekoj drugoj publici prikažemo šta radimo. Možda je u početku bilo malo jezičke barijere, dok publika nije navikla na prevod sa video projektora, ali mislim da su nas odlično primili i razumeli. To potvrđuje i dugotrajni aplauz.

Jeste li u podeli za Madača?
Jesam i neizmerno se radujem toj predstavi. Gajim golemu nadu da reditelj Kokan Mladenović neće biti uplašen „Čovekovom tragedijom“ kao što su Mađari opterećeni tim velikim i značajnim nacionalnim komadom. Da će biti hrabar čini mi se pokazuje i to što je u našoj podeli Lucifer mlada žena!“
("Ludus", 2010. godine)

 
Livia Banka dala je intervju Novosadskoj TV i novinarki Smiljki Seljin
www.novosadska.tv/autorska_emisija.php