Đačka scena: već 20 godina radi sa Đačkom scenom Novosadskog pozorišta. Neponovljiva privrženost i ljubav na prvi progled. Za to vreme radila je sa preko 500 dece.

Nagrade: najdraže su one koje daje publika, kad bira publika.

Festivali: najdraži festival je bio i ostao “Dezire”, zbog svoje unikatnosti, energije, zbog toga što je drugačiji.

Studentski dani: bila student u klasi profesora Đerđa Hernjaka i Šandora Lasla, studirala u neverovatno ambicioznom okruženju, sa neverovatno talentovanim kolegama. Studije završila bombarderske 1999.

Pozorište koje voli i priželjkuje: Klasično pozorište i mjuzikli su žanrovi u kojima se osećam lagodno, gde imam utisak da mogu da napredujem, da izazovem samu sebe, svoj kapacitet. Sve što je novo, malo me plaši, taman onoliko koliko treba da me zaintrigira i proradi žeđ za pokazivanjem, za potvrđivanjem zašto sam se opredelila za glumu, zašto ne prestajem da volim svoj poziv, zašto i dalje nalazim razlog da ostanem na sceni. Sve što mi se nudi - rado prihvatam a priželjkujem samo dobru atmosferu u toku procesa rada, uloge će me naći a i ja ću da ih tražim i dalje.

Autoportret

Dramaturgija života i dramaturgija predstava koje za mene život znače.
Radost rađanja svih mojih uloga u svom stvarnom i umetničkom životu. Duboko ukorenjena pozitivna energija za sve što mene i okolinu čini srećnom.
Majka, ja u najodgovornijoj i najlepšoj životnoj situaciji, iz koje crpim već dve godine svu energiju koja mi je potrebna da preguram svaki dan, svaki minut i sve što mi se nađe na putu.
Tisa, prelepo detinjstvo i najlepša leta provedena pored reke, mir koji daje, netaknuta priroda koju sam upoznala, reka koja me odnela i na svoje talase digla.
“Starmejkersi”, predstava, šta više reći?
Ljiljan, omiljen cvet predivnog mirisa i krhkog cveta a ipak snažan i izdržljiv.
Gabriel, i tačka.
Alfa mužjak u svakom smislu te reči, da me podigne kada sam nisko i da me drži gore da ne padnem, da me drži čvrsto da se ne saplićem, da me nikada ne izneveri i da ja njega nikada ne izneverim.
Đačka scena, moja deca, svi oni sve ove godine, moja ljubav, moja odanost i moja požrtvovanost njima zbog njih samih.
Evropa, iliti “Negde u Evropi” gde živimo, gde smo rođeni, gde smo se edukovali i ta naša Evropa koju sam uvek propratila puna suza od radosti, Evropa koju smo mi krojili na sceni, Evropa samo naša, lirska, lepršava a ipak tako tužna.

Intervju

Moj Novi Sad. Terezia Figura, glumica Novosadskog pozorišta

Šta je to što volite u Novom Sadu?
Kao rođena Novosađanka dišem sa Novim Sadom, on me ispiriše ceo život, njegova raznolikost, razigranost i prihvatanje svega što malo odudara od normale za mene predstavlja ovaj grad.

Šta ne volite u Novom Sadu?
Nestale su uličice kojima se moglo hodati i razmišljati, opustiti se. Ovi novi, veliki bulevari ubijaju čar ovog grada. Nema ni zelenila onoliko koliko bih želela, gde bih mogla da se zavučem, malo sednem, čituckam, odvedem dete da se igra.

Šta vas nervira i ometa u svakodnevnom životu u gradu?
Svaki dan mi je u neku ruku stresan kada krenem na probu, nikad ne znam koji deo grada će biti skroz prokopan, autobuske trase izmenjene, ili će saobraćaj biti nenormalno spor, uvek se plašim da ću da zakasnim, i to ne svojom krivicom.

Koji vam je omiljeni deo grada?
Dunav, gde nema gužve, saobraćaja, gde je priroda. Kej, samo deo od Studentskog grada do kraja Štranda, Šodroš, Ribarac i Telep, gde sam se pre par godina odselila, mirna uličica gde ne jure automobili, gde se deca još igraju na ulici, naš grund.

Gde volite da budete u gradu?
U pozorištu, Sinagogi... Svejedno da li sam ja na sceni ili navijam za kolege...

S kim volite da provodite vreme u gradu?
Sa mojim sinom, on je razigran kao i ovaj grad i nalazi pregršt zanimljivosti kojima satima ume da se zabavi, a moj zadatak je da njih dvoje bolje upoznam.

Kada biste imali čarobni štapić,šta biste promenili u gradu?
Mentalitet ljudi koji ne poštuju Novi Sad, koji ga prljaju bacajući smeće na asfalt, koji glasno psuju i viču oduzimajući tako nama poštovanje a sebi samopoštovanje.
(Blic, jun 2010. godine)