Ljubav i mržnja

Nema leka. Smrti male, velike. Životi bolesni, ljubavi nesrećne. Društva, politike... (...)

Nepoznata je dramatizacija, ali podatak (ne)bitan, s obzirom da je priča ispričana, lepo uprizorena i rado bi se mogla gledati, kod publike koja je željna “pravog”, klasičnog pozorišta.

Ana Karenjina Marte Bereš je zaista vredna pažnje. Lakoća i težina njenih životnih izbora, bolje reći usuda, rastrzanost između smernog braka, majčinstva, i neumerenog zadovoljstva koje pronalazi sa Vronskim, morfijumom, plene pažnju gledaoca. “Ona”, kako njeno ime zvuči na mađarskom, nije ni dotaknuta, a tako je punije značenjima...

Igor Burić - Dnevnik

U ljubavi ne postoji više ili manje

„'U ljubavi ne postoji više ili manje' je moto predstave, i grandiozna scena je organski povezana sa tim. Dekor je izrađen od crne ebanovine i zahvaljujući velikim vratima koja se stalno otvaraju i zatvaraju, prostor u trenutku postaje prostran i elegantan ili uzak i depresivan, baš kako se i Ana u datom trenutku oseća. Uporedo sa kostimima, stvara se jedna crno-bela dinamika, koja nam dočarava ukupnu romatničnu vizualnost. Masovne scene (bal, žetva, trka konja, opera i bordel) su veoma spektakularne, projektuju snažne slike sa estetskim vrednostima. Romantična priroda predstave pojačana je i posebno senzualnim rešenjima režije. Nezaboravna je scena vođenja ljubavi, gde Vronski i Ana kidaju i proždiru jednu jabuku, koja predstavlja njihovu ljubav. Ana u svojoj strasti ostaje sama, niko ne shvata njenu stvarnost. Tu otkrivamo njenu ljudsku veličinu, ona dostojanstveno prihvata ne samo svoju ljubav, već i ogovaranja okoline i svoju usamljenost, koju ona kod same sebe prepoznaje. U tumačenju Marte Bereš se u centru nalazi samospoznaja i njen završni monolog je zaista dirljiv.“

Klara Nađ - Portal časopisa Színház

Svila, sneg i suze Ane Karenjine

Bela svila i krzno, crveni somot i ljubičasti pliš, crna čipka i mrka pozorišna zavesa su boje koje dominiraju scenom. Raskošni kostimi, pelerine i kaputi, svečana odela i bogat nakit. Čuveni bal praćen uzbudljivom ritmičnom koreografijom uz “tehno” muziku, kao i scena konjičkih trka koja je živahno osmišljena kao takmičenje u preskakanju kozlića, samo su neke od inovativnih slika i neverovatnih umetničkih utisaka koji ostaju zapamćeni, urezani u svest gledališta. Scenski pokreti ožiljavaju stilizovane prizore dajući im dušu sa svojim jako ritmičnim impulsima. U pozadini se melanholično čuje i osluškuje stara ruska pesma “Gori, gori, moja zvezda” u trenucima duševnih raspada na ovozemaljskom planu.

Ova predstava nas uči da je pokretač svega ljubav – i sreće i nesreće i života.

Emilija Kvočka - Hoću u pozorište

Atila Nemet - Aleksej Karenjin

U Karenjinu su duboko urezani psihički, odnosno nevidljivi ožiljci - onakvi kakve sa sobom nosi svaki čovek usled teške traume koju je doživeo. Jedna od takvih trauma jeste upravo razvod - suočavanje sa činjenicom da se rastajete od voljene osobe, da više niste voljeni, da su vas izdali, da ste napušteni, prevareni... A sve to je Karenjin. Iako su ožiljci koje on nosi, i ne samo on, nego i drugi ljudi koji su doživeli njegovu ili sličnu sudbinu, nevidljivi, tu su sa nama... Uvek nas prate i ostavljaju izrazit trag u našim životima.