Koristimo kolačiće za poboljšanje naših usluga. Pročitajte više o tome kako koristimo kolačiće i kako ih možete odbiti.
Koristimo kolačiće za poboljšanje naših usluga. Pročitajte više o tome kako koristimo kolačiće i kako ih možete odbiti.
Koristimo kolačiće i slične tehnologije za praćenje da bismo pratili aktivnosti na našoj usluzi i čuvali određene informacije. Tehnologije praćenja koje se koriste su svetionici, oznake i skripte za prikupljanje i praćenje informacija i za poboljšanje i analizu Naše usluge.
Duša deteta suočena sa svim anomalijama društva. Slike i stegnuti okviri, ljubavi i strasti, prolivena krv Hristova u slikama, plamteće obale i razbijeni snovi.
Da li je Idiot onaj koji odbija da se pridruži redovima licemera? Ili svi ostali?
"Kako se čitava predstava odvija u skučenom prostoru i društvu napetom, spremnom da povredi, bez svesti o veličini sopstvenog ega (koji je velik kao zemlja čiji su deo), postiže se osećanje koje preovladava u delima Dostojevskog, a to je stanje permanentne borbe, drugačije se, po Dostojevskom, istina ne spoznaje, po ruskom receptu: život se priznaje samo kada se dela u krajnostima, sve nijanse između se rastaču u zapuštenom kupeu voza, tokom vožnje koja predstavlja život…
Cvetanovski režira kao da nas vodi kroz slike iz porodičnog albuma, govori o svetu koji pokreću strasti, naklonosti i potrebe, aristokratija neizostavno pati za samom sobom i teško razume svet koji joj ne pripada.
Naspram svega stoji, a istovremeno je i u svemu, knez Miškin, koji vidi tačno i strada bez dileme, bez dvoumljenja."
Nataša Gvozdenović (Vreme, 3. 02. 2022)
"Naivan i nevin lik dobrog Miškina pun je empatije, on ne voli iz ljubavi, već iz sažaljenja. Što se na čoveku vidi veći greh i strašnija muka, to Miškin u njemu prepoznaje čistiju dušu, sakrivenu, zapretenu zlom, duboko unutra. U borbi sa ljudskim vetrenjačama i teškim bolestima, protagonista predstave, sam, vodi bitke za koje celokupni ljudski rod nikada neće biti spreman. Scenom scenografa Sergeja Svetozareva, prepunom ogledala, odraza, tamnih senki, ramova kroz koje se prolazi, prolaza iza kojih iščezavaju i ponovo se ukazuju ljudi (kao duhovi), sve pojačano fantastičnom autorskom muzikom Dimitra Avdonovskoga, vlada melanholija. Široka velika scena Novosadskog pozorišta je aristokratska kuća ili vrt, sa brojnim prozorima i vratima koji stvaraju efekat ogledala. U samom centru bine je veliki krst. Priče nesrećnih bića, očajnika, periodično bude u gledaocima iluziju sreće koja prerasta u stvarnu tugu, pa u bes i tako naizmenično i neprestano. Sve to kroz predstavu prati zaprepašćujuća tehnika, rečita igra (unutrašnje ljudske) tame i svetlosti i uzbudljivi scenski pokreti Jovane Rakić, naročito kad su u pitanju ogovaranja, spletkarenja, skandali visoke aristokratije koja se predstavlja kao da je časna, a puna je gada. Ali, pre i iznad svega, pred nama su očaravajući glumci Novosadskog pozorišta, skoro čitav ansambl, koji su književnim licima podarili svoja tela i duše i koji, zasigurno, nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Tu su raskošne kreacije, tehnika i talenat brojnih, među kojima, s razlogom, valja izdvojiti veliku četvorku protagonista: Gabora Ponga kao kneza Miškina, Gabrijelu Crnković kao Nastasju Filipovnu, Roberta Ožvara kao Rogožina i Judit Laslo u ulozi Aglaje Jepančin."
Emilija Kvočka (Hoću u pozorište, 17. 01. 2022)
Peter Antalovič, Timea L. Moger, Akoš Kormanjoš: